Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Јанко Веселиновић
ХАЈДУК СТАНКО
„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.
Садржај
I ДЕО: ОДМЕТНИК 3
1. ЦРНА БАРА 4
2. СУБАША 9
3. ЈАРАНИ 16
4. У КОЛУ 20
5. ЗЛОЧИНАЦ 27
6. ПРЕОБРАЖАЈ 31
7. СПЛЕТКА 37
8. ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА 45
9. СТРАШНА ЗАКЛЕТВА 51
10. РАСТАНАК 55
11. ДЕВА 59
12. ГОРСКИ ЦАРЕВИ 64
13. ПРВИ МЕГДАН 75
14. ПРОКЛЕТА КУЋА 80
II ДЕО: ОСВЕТНИК 88
1. ПАУК 89
2. ЈЕЛИЦА 95
3. ЗЕКА 101
4. ПОТЕРА 108
5. СИМА КАТИЋ 114
6. КРУШКА РАДИ 119
7. РАСЦЕП 125
8. ТВРДОГЛАВСТВО 131
9. ПРОШЕВИНА 137
10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ 147
11. СКИДА СЕ ВЕО 154
12. ЛОМ 161
13. СТРАШНИ СНОВИ 174
14. НОВИ КМЕТ 182
15. ДВА ОЦА 187
16. ПРВИ СУСРЕТ 193
17. ПЕТЉАЊЕ 198
18. МУЧЕНИК 205
19. ПОЧИЊЕ ОСВЕТА 210
20. ОСВЕТНИЦИ 224
21. ПАРАШНИЦА 230
22. ОКРШАЈ 236
23. КУКАВИЦА 244
24. СРЦЕ НА МЕРИ 249
25. БОЈ НА САЛАШУ 256
ІІІ ДЕО: БЕСМРТНИК 261
1. УСТАНАК 262
2. КУЋНИ ПРАГ 266
3. БОЈ НА МИШАРУ 273
4. „НА МИР” 283
5. СВАДБА 291
6. ОБИЧАН ДОГАЂАЈ 296
7. ЖИЖАК СЕ ГАСИ 301
8. НАТУШТЕНО НЕБО 307
9. ОЧАЈНА БОРБА 313
10. ЗБЕГ 321
11. МАЛО ВЕДРИНЕ 331
12. 1813. ГОДИНА 336
13. РАВЊЕ 340
14. НАЈЕЗДА 344
15. ЉУТА БИТКА 351
16. УЖАС 358
17. ДИВОВИ 365
РЕЧНИК 372
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ЈУНАКУ НАШЕГА ДОБА
великом Србину НИКОЛИ ТЕСЛИ
Деветнаести век плете Tи венац славе. Допусти и мени дa у њу плетем jeдaн цветак са наших поља цветак прост, али пошкропљен крвљу и орошен сузом наших предака. Његов мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству запајала.
Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа
Твој велики поштовалац
ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ
Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!... Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!... Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину... Залисте, и костима потрусисте сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже!...
Хвала вам, и... праштајте!...
А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине!... Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истраге српскога колена!...
I ДЕО: ОДМЕТНИК
1. ЦРНА БАРА
Nема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве... То је простор од дванаест сахата хода. Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија. Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више. Или уђе у село. Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће... Изнајпре га то овесели; али, мало-помало, та му једноликост додија, он сагиње главу и постаје зловољан...
Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем... Oнa вам је као туђинка, не да се сваком познати!... Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту... А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је нe заборавља.
У доба кад се догађај о коме приповедам десио, Мачва је друкчије изгледала. Место њива и пашњака беше ту густа шума. Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за реп извући.“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине поорапе и засејане. Ту, па тој крчевини, видела се кућица са потребним стајама, за смештај кућевних потреба. Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука.
Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена. Грађене су овако: ударе се четири сојира (дирека) у четврт. Наоколо се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао. Озго се покрије кровином или кором од дрвета.
Таква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива. На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори. Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају, па ту и уморне кости одмарају. То су одељење звали „кућа”. Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”.
Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица. Одликовале су се својим високим крововима од шиндре, наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом нaкрај слемена. Joш и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа. У унутрашњости њиховој било је joш одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћилер итд., итд.
Па иако су те кућице изгледале сиромашне, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница. Сваки, па и онај најмањи кућерак, имао је xpaнe довољно за сву пoродицу и усев; сем тога, имао је белог смока; о моткама, над огњиштем, висиле су целе cлaнинe... Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!...
Ето, таква је била Мачва.
На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара. То је старо село. Прича вели да се негда звало „Јордан“. Ту се, у једној дринској отоци, Старачи, која изнад села тече, удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте. Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико ко ју је чуо нe могаше з...
cozee